ВЛАЈКО ЋУЛАФИЋ , књижевник, '' ПОМЕШАХ СЕ СА СТОКОМ НЕРАЗУМНОМ''
ВЛАЈКО ЋУЛАФИЋ НА СВЕТОСАВСКОЈ АКАДЕМИЈИ У АНДРИЈЕВИЦИ '' ПОМЕШАХ СЕ СА СТОКОМ НЕРАЗУМНОМ''
Духовна академија у част првог архиепископа и просветитеља српског Светитеља Саве одржана је у уторак 26. јануара 2016, у Центру за културу у Андријевици.
Преносећи благослов Његовог Преосвештенства Епископа будимљанско-никшићког г. Јоаникија, који је исте вечери присуствовао свечаности у Епарихији милешевкој, вјерни народ, свештенство и монаштво поздравио је, благосиљајући светосавско сабрање, протојереј Дарко Пејић, парох бјелопољски.
Бесједу у част светитеља и нашег молитвеника пред Господом изговорио је књижевник Влајко Ћулафић, главни уредник часописа "Свевиђе“, који је казао:
''Часни оци, поштовани домаћине, у Христу и Светоме Сави браћо и сестре,
На почетку иоле озбиљнијих антологија цјелокупног српског пјесништва стоји Свети Сава, то ''најлепше српско дете'', како га је назвао свети Јустин Поповић, и његова пјесма ''Слово о мукама'' чији први стих гласи: ''Помешах се са стоком неразумном''.
А тај стих, у наше вријеме, рекао бих неупоредиво дубље него у вријеме када га је Свети написао, одражава Његово присуство у српском народу, који је, данас, само остатак онога народа из Савинога доба, јер, у нашим данима, има неколико милиона српских потомака који су Турци, Бошњаци, Муслимани, Хрвати, Албанци, Мађари, Бугари, Македонци, Американци, Перуанци, и ко зна који још, све до Монтенегрина као најновијег продукта расрбљавања на коме се, и споља и изнутра, без престанка ради већ неколико стољећа. А правило је да су најмлађи отшелници уједно и најжешћи мрзитељи онога од ког су одбјегли.
Зато су Монтенегрини, поготово у ово доба године, дакле и ових дана, веома узнемирени слављењем Светога Саве у Црној Гори. Јер, за њих је Он окупатор, и уљез, иако је, осам вјекова прије њихове појаве, прокрстарио ову земљу уздуж и попријеко, и свуда по њој, осим цркава, оставио и своје име изворима, чесмама, вировима, камењу, странама, врховима и којечему другом, а њоме владао његов отац, па браћа, па синовци и остали Немањићи, а потоњи Петровић на пријестолу ''Немањине Црне Горе'', како ју је сам назвао у пјесми Светоме Сави, славио га, рекло би се - силније од других Срба свога доба.
Непобитно је да је управо у Црној Гори култ Светога Саве уздизан на највиши ниво и Он, у неку руку, изједначаван са Христом. У Боки Которској, и још неким мјестима, уочи Савинадне су доношени и налагани бадњаци; Његуши, Очинићи и неке породице у Боки, уочи празника Светога Саве постиле су по недјељу дана; Свети Сава је крсна слава велике братственичке заједнице Косовчића; славе га и у Приморју, а славе га и нека овдашња, васојевићка, братства из гране Лопаћана, односно неки њихови дјелови. Али, упркос томе, Свети Сава је данас најпрогоњенији од власти и њених лижисахана у Монтенегру, који је само у смислу државних граница, и ни у чему другом, што и Црна Гора.
А шта су: Савино око, Савини извори (преименовани у Али-пашине), Плавско језеро (настало по његовој ријечи и пред његовим штапом), Савине стопе, Савино камење и Савино почивало, у плавској жупи, Сребреница, у Коњусима (гдје је, како каже легенда, закопао неке новце), Дубови (на Трепчи) испод којих је одмарао и гдје је сада нова црква Светог Јевстатија Српског, његовог насљедника, шестог по реду, који је овдје рођен, те и много чега другог што је остало у нашем колективном памћењу, ако не живи свједоци Савиног, и оновременог и ововременог, присуства и у овом крају и народу.
Али, упркос томе, и овдје, у Васојевићима, који су ''стожер Рашкој земљи'' - како је пјевао књаз Никола, има их, итекако, који би да се светосавље прогна са светих обала Лима и затру сви трагови које је Свети Сава оставио пролазећи овуда ка Будимљи и Ђурђевим Ступовима у којима је поставио четвртога по реду владику Српске Цркве. А дошао је овдје, каже предање, преко Царина, и наредио слуги да његовом коњу, у ријеци која се од тада зове Перућица, добро опере копита како не би у благословену Расцију пренио земљу из проклете Дукљановине. Али, по свему судећи, то није могло да спаси да дух цара Дукљанина, у нашим данима, не допре и до комских гора и не усели се у ''Васову чисту крв'', која је, како казује недемантовано предање, као и Савина – немањићка.
Али, ко хаје, данас, за историјске, и друге, истине? Актуелно је ново читање докумената (и квазидокумената), преиспитивање историје и ново тумачење прошлости, другачије поимање истине, изградња нове свијести и ударање нових националних и државних темеља, раскид са легендарним, са митским, са епским... и уклапање, по сваку цијену, у габарите новог свјетског поретка - по мјери евроатланског Антихриста.
А пошто је, ипак, непрестано овдје, шта би друго, на све ово, Свети могао да каже осим: ''Помешах се са стоком неразумном''.
Речено је, већ, да је прича о Светоме Сави најдужа прича коју прича српски народ. А у тој причи, која се стално наставља и шири, увијек се истиче да је Свети Сава, осим што је био оснивач Српске Цркве и њен први Архиепископ, био и први српски просвјетитељ, књижевник, дипломата, законодавац, љекар, преводилац, писац хрисовуља, што је неоспориво, али је он, прије свега, био – монах, из чијег је јеванђељског живота, подвижништва и архипастирске службе, проистицало све остало.
С тим у вези, и имајући у виду ту ширину његовог дјеловања, али и дјеловања његових сљедбеника – владика из рода Петровића, рецимо, који су и створили Црну Гору као државу, ваља нам се, и данас, и овдје, подсјетити на поруке ''демократских'' и ''евроатлантских'' власти у Монтенегру, које, пријетећим гласом, упућују нашим архијерејима, да се не мијешају ни у какве народне послове, осим да се, у цркви, моле, а да, изван црквених двери, вјерне оставе на милост и немилост онима који им черече и Цркву, и језик, и писмо, и морал, и светињу брака, и друго духовно благо, све до покушаја да се управља избором црквених поглавара, те и самом Црквом, а све под видом тобожње жеље за уређењем односа између државе и Цркве и стварања услова да сви грађани могу да остварују своје право на слободу вјероисповијести. А у Законоправилу Светога Саве јасно стоји ''да не треба дозволити светини и властели избор Епископа'' и да су Црква и држава аутономне у својим областима, а узајамно повезане у стварима од заједничког, дакле - свенародног, интереса.
Али шта, и ту, данас, као свеприсутан, може да уради Свети осим да уздахне и прослови: ''Помешах се са стоком неразумном''.
Данас свака незналица даје себи за право да расправља и суди о свему и свакоме, па и о Светоме Сави, иако о њему не зна више осим, у најбољем случају, да је некада живио, да је био калуђер и да га славе као свеца, без икакве јасније представе о времену у ком је живио и ономе што је урадио. Али, то ни једној од њих не смета да му наброји стотине тешких сагрешења и мана, да протестно пита по ком је Он, то, основу - наш, и с којим је Он, то, правом - овдје, нити би се либили да га, као и Синан-паша, баце на ломачу, поготово ако би тиме могли коме важном да се додворе.
О Светоме Сави још нијесу записане све легенде и сва чуда која је починио за живота, иако их записују већ осам вјекова, али то не значи да је Он ''неко'' и ''нешто'' и да не треба да ''полаже рачуне'' пред онима из чијег ће се живота, кад оду са лица земље, тек понеко од савременика, док их буде, понечег, можда, и то једва, присјетити, а да о трајности каквог њиховог дјела, поготово од општег добра, и не говоримо. Али, и то је Његово посмртно мучеништво, и шта Он, у свему томе, може, осим да понови: ''Помешах се са стоком неразумном''.
Говоре како Свети Сава ремети мултиконфесионални склад у Монтенегру, а знано је, ко хоће да зна, да Он приликом васпостављања самосталне Српске Цркве није ни дирнуо у католичку Цркву и права Барске надбискупије. Познато је, такође, да су калуђери у Милешеви понајвећма живјели од прилога који су на кивот Светога Саве остављали муслимани који су долазили на поклоњење Његовим светим моштима и на Његовом гробу тражили, и добијали, исцјељење од разних оновремених болештина, што је и био један од разлога да му Турци спале земне остатке на београдском Врачару. Али, прича о Њему као ''реметилачком фактору'' је нечија, болесна, политичка, и друге врсте, маштарија, која се непрестано намеће народу с циљем да се Свети прогна из Црне Горе. А то не чине ни католици ни муслимани, но Монтенегрини који су, наводно, остали у вјери коју је, и у данашњој Црној Гори, Сава утемељио.
Нажалост, и та прича има своје поклонике, наспрам чијег сиктања Свети Сава шапуће: ''Помешах се са стоком неразумном''.
Иако му је брат био краљ, дакле – самодржац, Свети Сава се није узохолио да ствара аутокефалну Српску Цркву мимо канона, него је, знајући шта је Црква, и поштујући њен већ дванаестовјековни поредак, тражио од надлежног православног патријарха благослов за своју намјеру, и тек кад га је добио, приступио је оснивању и организовању самосталне Цркве. А данас, у насљедници Зете, у којој је рођен Његов отац Немања, потоњи Свети Симеон Мироточиви, Монтенегрини се бусају невладином организацијом коју су назвали црквом, и којом би да замијене Цркву светосавску, која већ осам стољећа траје као једина православна Црква на овим просторима, и изван које народ у Црној Гори нема свијести о припадности православљу.
Али чему, таквима, ''Беседа о правој вери'', и ''Законоправило'' Светога Саве, и шта Он ту може, осим да каже: ''Помешах се са стоком неразумном'''.
Но, није у Савином народу пометња само по питањима која сам поменуо, него је пометња општа, и долази са свих страна, јер никада, од настанка људског рода, није је било, у људском уму и међу људима и народима, пометње каква је данас. И ум Савинога народа изложен је непрестаној, и свестраној, тортури коју моћни спроводе преко медија, почев од нутриционистичких савјета и астролошких звездочатстава, до астрономских и геополитичких анализа, од прича о којекаквим новим вирусима до оних о глобалном отопљавању и другим земаљским и космичким проблемима и појавама које пријете нестанком услова за живот на овој планети. Тако, збуњен свим и свачим, и завађен око свега и свачега, људски род страда свакога тренутка и на свакој земаљској стопи на коју се ''намераче'' истребитељи Инка и Астека, са својим европартнерима, ка којима Монтенегрини, бјежећи од Светога Саве, бјежећи од Христа, силовито хрле, крвнички кивни на свакога ко им на тој суновратној странпутици није сапутник.
А чиме, и како, у свему томе, може помоћи Свети Сава? Шта је појединац, у мору безумника и поклоника те, до детаља испланиране, опште пометње чије смо жртве и ми у овој поткомској забити, као дио преосталога Савинога народа? И шта ту може, Свети, осим да уздахне: ''Помешах се са стоком неразумном''.
Остало је предање да је Сава, над очевим моштима донесеним из Хиландара, измирио браћу Вукана и Стевана између Рашке и Краљева, у мјесту које се од тада зове Полумир. И као да је, тиме што није названо ни Мир, ни Умир, ни... него баш - Полумир, предсказано да правог мира никада неће бити у Савином народу. И, бар до сада, није га било, нити га има, прије свега – у души његовој. Стално раздвајан државним границама, располућиван по основу братских, и великашких, неслога, династичких суревњивости и сукоба, вјерског конвертитства, идентитетских одредница, идеолошких непријатељстава и пизми, партијских припадности, личних сујета и гордости, западњаштва и источњаштва, национализма и космополитизма, традиционализма и модернизма, царства небескога и царства земаљскога (без јасне представе о томе шта је и једно и друго), и по ко зна каквим све другим расједима, Савин народ је, већ вјековима, и стално, у недефинисаном стању, без спокоја у себи, без оријентира и јасног циља, без свесрпског јединства и програма, без дугорочне визије пута којим треба да иде, са домановићевским вођама на челу, вјечно на мети истих непријатеља, несталне вјерности старим пријатељима и једнородној и једновјерној браћи Русима, расељен са својих светих прагова и огњишта, у најму и поскитању, равнодушан према унижењима и склон самоунижењу, лак за одрођење, заљубљеник у туђе, хулитељ на своје, лаком и поткупљив, неупоредиво више туђа но своја ''нафака'', са Светим Савом на уснама али не и у срцу и уму, с њим у молитвама али не и на дјелу.
Тако је онај Његов стих, који сам поменуо неколико пута, постао Његов општи одзив свима који су га, кроз све вријеме, од Његових дана до дана данашњега, призивали у помоћ и питали – шта ради. А тај стих би, као свој, могли да казују и Његош, и Никола Тесла, и Милутин Миланковић, и Свети владика Николај Велимировић, и Иво Андрић, и Меша Селимовић, и толики други из рода српскога. Али, упркос свему реченом у овом слову, ваља нам се утјешити чињеницом да је и српски народ, као и остале народе, кроз своју историју ипак водио дух његових најбољих и најумнијих синова, од којих сам неке, ево, поменуо, са Светим Савом на челу, и ваља нам вјеровати да ће тако бити и убудуће. Та вјера, и нада, је, нема сумње, негдје дубоко у нама и, макар је ми и не били свјесни, не само у овој вечери, проговара из нас: ''Помози, Боже, и Свети Саво?!''
Прилог припремио Михаило Микан Перовић
Објављено у 28. броју штампаног часописа ''Глас Холмије'' од марта 2016.